Sava Stepanov – Grafički dizajn Ljubomira Maksimova, galerija FORMA

Katalog za izložbu

Ljubomir Maksimov pripada onim stvaraocima koji su već u ranim radovima pokazali (i dokazali) autorsku zrelost. Dosadašnjim izložbenim nastupima on je afirmisao stav umetnika ovovremenskog senzibiliteta, umetnika koji oduševljeno ali funkcionalno, koristi sve prednosti uznapredovale tehnologije da bi definisao svoje koncepcijske zamisli i da bi iskazao sopstveni emocionalni zanos.

Njegove autorske fotografije, često puta prezentovane na samostalnim i grupnim izložbama, reprezentativno ilustruju ukupni stvaralački iskaz. Fotografijom Maksimov odista beleži fragmente stvarnosti. Naglašavajući tu fragmentarnost on, istovremeno, čuva medijsku određenost fotografskog medija ali i ukazuje na alijenacijsku ugroženost ljudske jedinke u savremenom okruženju. Uz to, veoma često, Maksimov svoje fotografije “provlači” kroz kompjuter, obrađuje ih i dorađuje, nastoji da im da lični pečat, da ih označi kao sopstvenu umetničku tvorevinu, pokušavajući da ublaži primarnu dehumanizovanost “mašinskih slika”. U takvim svojim fotografijama ovaj umetnik ostvaruje zanimljive i delotvorne metaforičke poruke, validne u aktuelnom trenutku umetnosti ali i sveta i vremena u kome živimo.

Delujući u oblasti grafičkog dizajna Ljubomir Maksimov se, veoma brzo, spontano i logično, “uklopio” u okružje kakvo je već formirano višedecenijskim delovanjem najznačajnijih aktera grafičkog oblikovanja u Vojvodini. Ne dugujući mnogo velikim uzorima, mladi dizajner je težio čitkim i jednostavnim rešenjima. Amblematska jednostavnost zaštitnog znaka, zanimljiva logotipska rešenja sa vešto proširenim vizuelnim dejstvom i značenjem upotrebljenih letričkih znakova, dobro kontrolisana estetiziranost kompozicijskih ostvarenja, uz izuzetan “osećaj za meru” – osnovne su odlike njegovog dizajnerskog angažmana.

Krajem protekle i u prvoj godini nove decenije, Maksimov je grafički oblikovao čitav niz kataloga umetničkih izložbi. Oni su predmet ovog njegovog izložbenog nastupa. Radi se o publikacijama u kojima je dizajnerova pozornost usredsređena na prezentaciju umetničkog dela predstavljenog izložbom. Naslovna strana je reduktivistički karakterizirana, bez obzira na izložbeni sadržaj: uz letričku kompoziciju veoma često prilagođenu “rukopisu” prezentovanih umetnina (ili umetnika-izlagača) dizajner plasira specifičan motiv, najčešće detalj koji je sugestivan u prezentaciji ukupnog karaktera izložbe. Unutar kataloga Maksimov posebnu pažnju obraća na kompozicijski raspored, na odnos teksta i slike na strani. Zamišljenu kompozicijsku mrežu on poštuje poput armaturne strukture, ali pri tom, iz stranice u stranicu, ispoljava izuzetnu inventivnost i kreativnost. Uz sve to, grafička rešenja Ljubomira Maksimova odlikuju se likovnom elegancijom kojom se ne ostvaruje samo dignitet ostvarenog kreativnog produkta, već se takvom dizajnerskom konstitucijom proširuje sadržinsko, estetsko i kulturološko dejstvo izložbene manifestacije koju katalog zastupa. Pri svemu tome iz ovih rešenja emituje se snažan stvaralački personalitet, emituje se istinski autentično shvatanje dizajna kao zasebne oblasti likovne kreativnosti.

Andrej Tišma – LIKOVNI ŽIVOT- Lepota medijskog oblikovanja /Grafički dizajn Ljubomira Maksmova u Galeriji “Forma” UPIDIV-a u Novom Sadu/

(DNEVNIK, godina, LX br. 19727, strana 6.)

Grafički dizajn je oblast o kojoj se u javnosti malo govori, retke su i izložbe koje se bave ovom problematikom, a ako bolje razmislimo grafički dizajn ima možda najveći uticaj na oblikovanje našeg svakodnevnog života, naše stvarnosti; preko izgleda informativnih medija, raznih etiketa, postera i bilborda, svekolikih publikacija, do upotrebnih predmeta i modnih detalja. Zbog toga serija izložbi uspešnih grafičkih dizajnera koje u dužem periodu organizuje Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine u svojoj novosadskoj galeriji «Forma» zavređuje posebnu pažnju.

U ovoj galeriji sada se predstavlja dizajner Ljubomir Maksmov širokim dijapazonom ostvarenje od kojih neka nose veoma prepoznatljiv rukopis ovog autora. Na izložbi je, naime, predstavljena serija kataloga likovnih izložbi koje su obeležile nekoliko proteklih godina: Bijenale pejzaža, samostalne izložbe Milana Konjovića, Save Šumanovića, Nadežde Petrović, Ilje Kabakova, Zbirke Izvršnog veća, gde pokazuje veoma maštovita, a pritoma krajnje jasna i funkcionalna grafička rešenja. Posebno umeće pokazuje u korišćenju slovnih znakova i njihovoj transformaciji u efektan grafički znak i simbol.

Na izložbi je Maksimov predstavljen i total dizajnom grafičkog identiteta “EXECOM” kompanije: posterima, katalogom, CD-ROM-om, fasciklama, vizitkartama, gde takođe pokazuje visoku grafičku kulturu i pragmatičnost u cilju efikasne propagande i upečatljivog znaka. Rečju, zadovoljstvo je videti autora koji sa tolikom ozbiljnošću i predanošću neguje oblast grafičkog dizajna.

Sava Stepanov – Digitalne slike Ljubomira Maksimova

(Pregled br. 4,1998.”Zlatno Oko”, Novi Sad )

Slike Ljubomira Maksimova su izrazito ekspresionističkog dejstva. U ovim apstrakcijskim kompozicijama postoji jedna izrazito likovna, čak pikturalna tenzija koja je nastala izazovima svakodnevlja, sveta i vremena u kome živimo. Taj ekspresivitet umetnik je ostvario intenzivnim bojama, snažnim koloritom, specifičnom kolorističkom atmosferom slike te dinamičnim crtežom u kojem se razuđenom, oslobođenom i spontanom putanjom linija i konturnih obrisa “crtaju” uzbuđujuće likovne celine. Sve je u ovim likovnim tvorevinama zasnovano na primarnosti likovnih elemenata. Svi impulsi stvarnosti transponovani su u autentične likovno-vizuelne-plastičke celine izrazito pikturalnog dejstva. Prizori ovih slika definisani su u širokom dijapazonu od asocijativne apstrakcije, u kojoj se još “prepoznaje” poreklo motiva, do utentičnih apstraktnih slika u kojima su svi umetnikovi povodi sasvim radikalno transponovani u jedinstvenu likovnu predstavu, u autetični pikturalno-likovni sadržaj.

Sav taj ekspresionizam, svu tu vibrantnost plastičkog tkiva slike, Ljubomir Maksimov nije ostvario klasičnim slikanjem. Ovde se radi o digitalnim likovnim ostvarenjima, o nekoj vrsti fotografije bez fotografskog aparata… Jednostavno, izabrani predmet koji se “slika” Maksimov donosi na staklenu ploču kompjuterskog skenera i njegova slika se prvo pojavljuje na monitorskom ekranu da bi, u svojoj konačnoj fizičkoj konstituciji izašla iz kompjuterskog štampača. Dakle, proces stvaranja slike je potpuno kompjuterizovan, celim svojim procesom je mašinski i nerukotvoren. Izostao je čak i onaj prvotni direktni kontakt umetnika sa motivom u kojem je postojala mogućnost direktnog i odlučujućeg izbora motiva snimanja, ili bilo kakvog umetnikovog manulenog izravnog “uplitanja” u proces nastajanja slike (fizički dodir sa fotografskim materijalom, sa papirom, hemikalijama, izosatlo je čak i ono angažovano prisustvo pri procesu stvaranja slike u laboratoriji) kao što je to u slučaju stvaranja fotografije. Istovremeno, celokupni proces nastaje izvan životnih situacija – na jedan instant način život je, zapravo, prenesen (tačnije: unesen) u kompjuter da bi tu, unutar te mašinske konstitucije, bio transponovan u umetničku impresiju i umetničku poruku.

Ljubomir Maksimov skeniranu sliku “provlači” kroz programe, obrađuje je, daje joj drugačiji smisao. Prvotna slika se menja, preoblikuje, redizajnira, iznalaze se njene druge mogućnosti i viđenja. Maksimov se tu pojavljuje kao suvereni operater, kao čovek koji vlada mašinom, konačno: kao umetnik, koji humanizuje njenu funkcionalnost, koji njenoj nemuštosti daje puni demijurški smisao.

Povodom ovih slika, naravno, treba imati na umu čuvenu makluanovsku tezu: “medij je poruka” i to ovim slikama daje posebni smisao. Jer, sav taj ekspresivitet, sva ta likovna energija, svi estetski i etički potencijali ovih digitalnih tvorevina, na jedan zaseban i potpuno ovovremenski način svedoče o nama i našem dobu, o vremenu u kome smo dospeli da budemo “zatočenici” posledica jednog tehnološkog napretka ali i o večitoj čovekovoj borbi da savlada alijenacijsku tegobu, da dođe u poziciju da sve impulse svakodnevlja prelomi kroz sopstvenu prizmu, da sačuva sopstveno stvaralačko biće te da bude jedino merilo istinskih, humanističkih vrednosti, onih vrednosti koje i životu i umetnosti daju puni i plemeniti smisao. U kompjuterskim slikama Ljubomira Maksimova mi sagledavamo umetnikov ljudski, likovni i poetski stav, u tim pikturalno organizovanim prizorima prepoznajemo predele njegove duše, slike njegovog ekspresivnog sveta, spoznajemo njegova osećanja. Na na taj način, zapravo, prepoznajemo pravo poreklo ovih slika i to nas uverava u umetnikovu ali i sopstvenu kreativnu moć, u mogućnost duhovnog prevladavanja jednog permanentnog oseđanja epohalne krize koju živimo i preživljavamo tokom ove poslednje decenije veka koji je na izmaku.

V. Stevančev – Umetnost za 21. vek: Ljubomir Maksimov

(Ilustrovana Politika, br. 2055, 6. VI 1998. Beograd)

Umesto platna, boja i kičica, mladi umetnik se opredelio za digitalnu grafiku. Počeo je skromno i s mnogo zebnje a dostigao da ga, zbog unikatnosti i novog stila, hvale i kritičari i ljubitelji slikarstva…

Ono što mladi umetnik nudi predano stvarajući ne samo da je još nepoznato već sav taj ekspresionizam, svu tu vibrantnost plastičnog tkiva slike on nije dobio klasičnim slikanjem.

– U tome je i neobičnost, praktično unikat onoga što radim – dodaje, Prizori mojih slika su definisani u širokom dijapazonu, od asocijativne apstrakcije do autentičnih apstraktnih slika…

Dobra, a, pre svega, neobična slika ne mora, dakle , da nastane na platnu, s mnogo boja. Ljubomir Maksimov je dokazao da se , maštom i dobitljivošću, može dobro stvarati…